Preživela sam promociju to je najbitnije. Mislim da za svoje venčanje neću imati toliku tremu kao tad. :) I dobro je da mi glas nije drhtao dok sam čitala, jer sam se već i previše tresla. :D
I prve objavljene reči... Baš sam ponosna na sve nas! :)))
Samo ću reći jedno veliko HVALA za predivno veče i jesam kasnila (naravno, to sam ja) i nažalost nisam se stigla sa svima upoznati i čestito ispričati ali nadam se da će biti još prilika. Još mnogo divnih prilika... :) I ljudi hvala vam na gomili osmeha, pozitivne energije i divnih stihova i reči.
Dragi moji prijatelji, poslušajte pesmu ''Ne rugaj se", nezvaničnu himnu marginalizovanih grupa - povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, koji se obeležava 3. decembra.
"Treći decembar obeležava se kao Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. U Srbiji živi oko700.000 osoba sa invaliditetom. Često nismo svesni da ih je toliko. Osobe sa invaliditetom su deo naše zajednice i jednostvano je potrebno da prihvatimo njihove različitosti. Često im je potrebna podrška, razumevanje i pomoć da iskažu svoje sposobnosti.
Delta Fondacija je dobila autorska prava za obradu i prevod na srpski jezik pesme koja predstavlja nezvaničnu himnu marginalizovanih grupa (originalni naziv pesme je:"Don't Laugh At Me" čiji su autori: Steve Jay Seskin / James Allen Shamblin) . Delta Fondaciji su se priključili prijatelji, humani umetnici i javne ličnosti. Kiki Lesendrić je napravio novi aranžman, Voja Žanetić i Leontina Pat adaptirali su tekst. Grupu vokalnih izvođača koja je uzela učešće u muzičkoj realizaciji spota čine: Kiki Lesendrić, Filip Pat, Leontina, dečji hor "Čarolija" ali i mladi talenti, Sanja Dimitrijević, Olga Vulović, Ana Maglica, Sonja Škorić, Sabina Trbanova, Igor Lazarević i Tijana Bogićević. Pesma je na srpskom ponela naziv "Ne rugaj se".
Autor spota je Branislav Antović. Spot je sniman u ustanovama koje se brinu o različitim socijalnim grupama kao što su: SOS Dečje selo u Sremskoj Kamenici, Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, Osnovna škola za decu sa invaliditetom "Anton Skala" u Beogradu, Dom za lica ometena u razvoju "Srce u jabuci" u Pančevu, Dom za decu "Drinka Pavlović", Udruženje tumača za lica oštećenog sluha Srbije...
Svi učesnici radili su volonterski, sa željom da se javnosti još jednom skrene pažnja na sve one koji su drugačiji, kojima je potrebna dodatna podrška kako bi postali ravnopravni članovi naše zajednice i dobili šansu da se uključe u svakodnevne društvene tokove.
Delta Fondacija kao pokretač cele akcije ovim projektom nastavlja svoju kontinuiranu brigu o osobama sa invaliditetom i svim ranjivim grupama. U Delta Holdingu, čije humanitarne aktivnosti objedinjuje i koordinira ova fondacija, do sada su zaposlene 93 osobe sa invaliditetom. Program radne inkluzije prošlo je 16 osoba, a četiri su trenutno u programu. Delta je donirala specijalno vozilo za prevoz studenata sa invaliditetom Beogradskog univerziteta, a trenutno je u toku gradnja Dnevnog centra za smeštaj i boravak osoba sa invaliditetom u naselju Bežanijska kosa u Beogradu. Delta Fondacija i ceo Delta Holding ostaće trajno posvećeni brizi o osobama sa telesnim i mentalnim invaliditetom, o samohranim roditeljima, o deci bez roditeljskog staranja, sa željom da se na takvu aktivnost pozovu i pokrenu i drugi naši pojedinci i institucije.
Povod za emitovanje spota i početak kampanje je 3. decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Pesma (a i cela akcija) posvećena je SVIM marginalizovanim grupama, dakle široj populaciji a osobe sa invaliditetom su samo jedan njen deo."
Svi smo mi isti. Debeli. Mršavi. Niski. Visoki. Sa protezom. Sa velikim naočarima. Trudni. Crni. Beli. Gluvi. Slepi. Nemi. Nepokretni. Bez roditelja. Bez starijeg brata. Bez doma. Svi smo mi isti - ljudi.
Što volim kad me nakon par bezzi vezzi dana udari jedan ovako leeep! :)))
I baš me briga za hladno vreme. Ili krizu u Africi. Izvini svete, danas je moj dan. Da uživam! Da nastavim sa uživanjem koje je počelo još jutros... Ustvari, još sinoć, dok je čika Zvonko pevao... :) I neću da razmišljam šta bi i kako bi... jednostavno sam stavila pauzu na sve i pustila ploču za sreću. Eto tako, još nije vikend ali ja odmaram i uživam. Nema patetike, nema tugovanja, nema suza ma nema ničega. Lupila sam osmeh preko lica, isključila mozak i furaaam svoj fazon!
Još samo da preživim večeras :D i sve će biti divno... :)
Elem, neću pisati o nacionalističkim glupostima, o tome da li bi trebalo ili ne otići na koncert Dina Merlina i slično... svako voli svoje... ja idem da bi moja drugarica bila srećna... i idem zbog nje... a ako mi samo zafali dlaka sa glave, neka se čuvaju oni koji prete. Imam ja ko da me čuva... :)
I još sam saznala divne, divne vestiii :) da ću možda postati tetka :D konačno! To bi bilo PREDIVNO! Samo da se potvrdi (držite fige bre!) ... :) I da će meni dva draga bića postati mame za nekoliko meseci!!! :) I predivno breee!!! Jedva čekaaam! :)
Ako ostavim svoj um na miru i sasvim poslušam svoje srce – izgubiću um. Ako zanemarim svoje srce i sasvim poslušam svoj um – slomiću srce. Ne valja. Nestajem polako ako ostanem između. Nikako ne valja. Dovoljno sam daleko da ti budem prijatelj. Dovoljno sam blizu da se zaljubim u tebe. Usuditi se ili reći zbogom? U svakom slučaju ja gubim tebe. Imaš li nekada osećaj da je čitav Univerzum na tvojoj strani, ali te preteći posmatra da ne napraviš pogrešan korak? Povremeno te opomene da paziš šta radiš, a istovremeno te izaziva da guraš dalje. Prihvatiš li izazov, bude opasno. Možeš pobediti, svakako, ali je poraz previše bolan, te ga svakako treba izbegavati. Rastrzana između gordosti uma i slabosti srca ja polako gubim. Kao u živom pesku, što se više mrdam, sve dublje propadam. Kada mi pružiš ruku, da li ćeš me povući na gore ili gurnuti još dublje?
Počela sam da pakujem njegove stvari. Tužno sam slagala u kutije uspomene. Godine zajedničkog života trebalo je srediti, spakovati, obeležiti i poslati. Ali, zar prijateljima ne želimo najbolje? Bilo mi je drago što je konačno našao sve ono što je tražio. Iako će mi nedostajati, radovala sam se njegovoj sreći, on je zaslužio svakako. Razmišljajući o tome koliko toga smo zajedno prošli iz ruku mi je ispala pozamašna gomila knjiga. Tako mi i treba kad sam nespretna. Pogledah hrpu papira na podu među kojima su bile skrivene fotografije. Prepoznah zanosnu lepoticu – njegova majka. Pored nje muškarac. Setih se… ‘To je valjda moj otac.’ I danas me te reči pogađaju pravo u srce.
…Boli me draga što ne znam ko je on. Ličim li na njega? Smeje li se on ovako? Ima li ovakve oči? Da li neko njega zove ocem? I kako je to uopšte kad nekog zoveš tata? Rekla mi je majka da nije hteo da me vidi. Nikada. I kaže, nije njegova krivica, bio je mlad i uplašen. A znaš šta draga, bio je tad ali nije sad. Koje je sad opravdanje? Baka mi je pričala o tome kako je najsrećnija bila kada je nakon 30 godina videla svoju sestru koja je bila odvedena u logore. Ali su se tražile i napokon našle. Misliš li da on mene traži? Dušo, da želi, on bi me našao. Pa u današnje vreme to bar nije teško. Uostalom, vrlo dobro zna adresu koju je pre 20 godina napustio. Da li ga mrzim – ne znam. Mislim da ne mogu da mrzim osobu koju zapravo ne poznajem. Ustvari, ja ne gajim nikakva osećanja prema njemu. Probao sam da ga razumem, da mu oprostim i da ga zavolim. Ali ne ide. Ja prosto ne znam ko je on. A ne mogu da volim ili mrzim tamo nekog ko uopšte ne postoji za mene. Niti ja za njega. I nije moja majka kriva. Ako je rat nju naterao da ode, zašto on nije pošao sa njom? Zašto je nije zaštitio? Njegov narod je proterao njen. Njen narod je klao njegov. Ali kakve je to veze imalo sa njima? Mogli su da odu daleko, da pobegnu od svih… Bilo je lakše okrenuti leđa. I znaš li kako je uplašenom dečaku koji ulazi u veliku sudnicu u nadi da će po prvi put videti svog oca, da bi nekoliko minuta kasnije saznao da je gospodin bio sprečen da se pojavi na ročištu i da će njegov zastupnik voditi reč. Svakog meseca sedeti pred vratima u vreme kad poštar dolazi u nadi da će bar jednom ček od alimentacije doneti neko drugi. Onda, jednog dana jednostavno shvatiš da ga nikada nećeš videti. I prestaneš da se nadaš. Pomiriš se sa činjenicom da nemaš oca. Bolje nikakav nego onaj ko te ne želi. Digneš visoko glavu, kažeš sebi da si veliki i kreneš dalje. Stigne te ponekad i zaboli, a ti kao svaki odrastao čovek stisneš zube. Budeš muško. I tako iz dana u dan… A znaš šta srce… u jedno sam siguran – neću dozvoliti da moja deca ikada osete takvu bol. Biću najbolji tata na svetu i ma šta da se desi biću uz njih. Njega ću možda preboleti. A sudbina je čudo, pa se možda i sretnemo nekad. Ne… ipak ne. To će biti čovek na koga ću možda ličiti, čije ću gene možda imati, ali to nikako neće biti moj tata. Moj otac je umro odavno, a ja ne verujem u duhove.
Ponekad se plašim da pišem. Otvorim tako novi list, stavim olovku, namestim se udobno i čekam da počnem. I gledam u beli papir, plavo mastilo. Gledam u prazninu svoje duše. Najteže mi je početi. Otvoriti um. A ponekad kad krenem, ne umem da stanem. Reči teku, prepliću se, svađaju se koja će prva biti napisana. I kad konačno završim, ja zgužvam papir i bacim ga. Da ne postoji. I tako iz dana u dan. Sve što napišem, uništim.
A inspiracija je lukava, uvek me uhvati u najčudnijim trenutcima. Pred spavanje kad pogasim sva svetla. U rano jutro dok kuvam kafu i miris me opije. Noću dok se vozim polu praznim autobusom gledajući skitnice kako se teturaju ulicama. Ili u kafiću dok sasvim nenadano počne neka pesma. A ja, da budem još lukavija od nje, ugušim je u sebi. Udavim je u svom osmehu, rečima koje izlaze iz mojih usta, pričajući nekome, nešto, sasvim nebitno.
Onda dođe nemir. Uznemirenost i uzrujanost. Usplahirenost i strepnja. I ne pušta. Nelagodnost koja ne prolazi. Nešto nije u redu. Nešto ne valja. Nešto mi fali. Otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Čak i uzmem olovku u ruke. Onda me prene zvonjava telefona. Na sreću.
Mislim da se u suštini bojim onoga što bi moglo da istekne iz mene. A možda se samo bojim da ne bih imala šta da kažem. Iskažem. Toliko stvari oko mene se dešava. Vreme i život prolaze. Odlaze i beže. A nemir me ne pušta.
A smejem se. Idem u bioskop i pozorište. Čitam knjige. Kuvam ručak. Odlazim na fakultet. Polažem ispite. Uživam u sunčanom danu. S nestrpljenjem očekujem sneg. Nehajno flertujem sa simpatičnim momcima. Izlazim uveče sa društvom. Veselim se. Slušam njihove tajne i probleme. Naizgled, normalna sam. Naizgled, srećna sam.
I tako, u retkim trenutcima dokolice sednem, otvorim novi list, stavim olovku i namestim se udobno. Uzalud. Ništa.I sve češće je to ništa. Kad se i nateram da napišem nešto nije to to.
Pokušavam sebe da ubedim da samo treba da živim, idem napred, da ne obraćam pažnju na svoja povremena ludila. A ne znam kako, kad uvek kada ostanem sama me obgrle i ispune. Na svakom koraku me podsećaju da su tu i da me neće napustiti. Brinu o meni kao o svojoj prijateljici. Uz mene su kad niko nije tu. Uz mene su kad ne znam kuda ću, kad ne znam šta ni kako dalje. Uz mene su uvek. I neće da me napuste.
Kada se zaljubim, neće to biti neka neobična ljubav. Ne. Biće sasvim obična i jednostavna. Zaljubiću se u tebe jednog sasvim običnog dana, dok budem prelazila ulicu gledajući u tvoje sasvim obične oči koje će mi izmamiti sasvim običan osmeh.
Neće biti tu vatrometa i zvezda padalica. Sasvim obična ljubav, koja će se roditi u meni dok te budem držala za ruku dok šetamo sasvim običnim bulevarom, jedne sasvim obične zime. I sneg će biti sasvim običan i beo kao i svake zime. Košava će sasvim obično duvati i nositi šešire i kape.
Ti ćeš me sasvim obično poljubiti, ja ću te još običnije zagrliti i sasvim jednostavno ti šapnuti ono obično - volim te. I sasvim obična toplina će se raširiti oko naših srca i bićemo sasvim obično srećni.
I ne tražim ništa više. Sasvim običnog tebe, sasvim običnu mene i sasvim obične nas. Sasvim običnu večnost, radost i zaljubljenost. Sasvim obično.
Izbegavam... da mislim na tebe u noćima kao što je ova. Riskantno je. Na momente me obuzmu mračne misli. Odvedu mu negde daleko i muče me. Polako, sa zadovoljstvom. Dopustim li sebi da me upiju u sebe bojim se, nestaću. Izbegavam... da pomirišem tvoj parfem. Uporno stoji na noćnom stočiću baš onako kao što si ga ostavio - kao da ćeš se vratiti. Ako ga omirišem nemir mi ne pušta dušu. Kida je na komade. Lagano, što sitnije. Ne usuđujem se da dotaknem tvoje stvari. Ne želim da ih sklonim. Kao da čitav svet govori vratićeš se.
Ne dozvoljavam nikome da priča o tebi. Oni govore kao da te nema. A tu si. I dalje te osećam. Nisi ti nigde otišao.
A kada odem na tvoj grob, pomute mi se oči. Osetim so na usnama. I ne verujem da plačem. Obećao si da me nikada nećeš rasplakati. Zašto si pogazio to?
Obradujem se kad vidim novo lice na blogu, a još kad je i ovako pametno i razborito, i ima šta da se pročita, ma prosto fantastično... :) A kako je meni već četvrta godina na blogu, nagledala sam se svačega... :) I sa uživanjem čitam mudrolije drage mi vage koja danas slavi svoj dan. :)
Kao mala, oduvek sam imala osećaj da živim u džungli. Moja baka je gajila toliku količinu cveća, da je svaki slobodan kutak u kući bio ispunjen raznim biljkama. U dvorištu su se nizale leje i leje šarenog cveća, belih, žutih i crvenih lala, ruža puzavica, mog omiljenog nevena, šafrana, prkosa i još gomile drugih biljaka kojima više ni ne znam imena.
Ona mi je usadila ljubav prema biljkama i uz nju sam naučila šta kojoj biljci kad treba, kako se ophoditi prema njima (i one imaju osećanja!) i da je divno imati mali džunglu u kući. :)
Međutim, baka je umrla, ja sam bila isuviše mlada da bih se izborila sa majkom kojoj je cveće bila smetnja i obaveza i jedna po jedna biljka je odlazila iz naše kuće... Nakon toga smo se preselili u manju kuću, i biljke su sasvim iščezle iz mog života. Uzalud sam pokušavala da majku privolim da makar neko cveće čuvamo. Dovlačila sam sa pijace i ljubičice i fikuse i razna čudesa. Ali uzalud. Došla su neka šugava vremena i nisam imala vremena za biljke. Negde usput sam izgubila kontakt sa njima... nakon selidbe u sopstvenu kuću, pokušala sam da oživim prostor kojom biljkom. Ali neuspešno... Izgleda da su se moji drugari naljutili na mene, što sam ih nekoliko godina zapostavljala i nisu hteli da se druže sa mnom.
Ali, ja nisam poznata kao neko ko lako odustaje. Naprotiv, jedino ako se dovoljno trudim, moji drugari će se setiti koliko sam ih volela, kako sam ih pažljivo zalivala i plevila im travčice, i ponovo će cvetati za mene. :)
Danas su u moju kuću došle tri ljubičice i jedan veličanstven bendžamin. Tri sata sam tražila pravo mesto za moje drugarice, i konačno ih smestila na nadam se odgovarajuću poziciju u sobi. A drugar čeka veću saksiju da bude presađen, do tad je na stočiću, navikava se na novi dom.
Videćemo kako će se sve ovo završiti... :) Nadam se uspešno. Ljubičice su mi nekada uspevale samo tako... nadam se da me neće izneveriti. Ako mi ove uspeju, sledeće su na redu one afričke. I tako redom... A pikirala sam i jedan crveni fikus, samo još da smislim gde ću ga staviti i trčim na pijacu da ga uzmem.
Avantura počela, svi saveti dobrodošli... :) A za koji dan, ako se moji drugari slože sa time, dobićete i njihove slike. Nisam htela odmah da ih fotkam da ih ne uplašim... :)
Stala je mirno pred ogledalo i po poslednji put pogledala tu osobu. Nije je više poznavala. Kao da je svaki atom njenog bića govorio – pusti me odavde.
Pokušala je da se priseti sebe. Lepih stvari. Nije uspevalo. Sećala se samo veselih lica drugih ljudi dok su gledali tu ljušturu kako nasmejano priča. Svog dečka koji grli to tuđe telo, osećajući kao da je on vara. To nije ona. To nije ona. To nije ona.
Više nije znala kako da se oslobodi. Boleo je svaki pokret u tom zatvoru od tela. Svaka reč izgovorena delovala joj je tako strana. Najviše od svega je povređivalo što niko nije video nju, već tu marionetu čiji odraz ona sada gleda. Ošamarila je. Prijalo je.
Želela je da preuzme kontrolu. Da bude svoja. Da ona bude glavna.
Najviše od svega, želela je da prestane da boli.
Uzela je očevu pušku u ruke. Sada će biti slobodna. Konačno.
Otišla je sa ovog sveta bez zbogom i izvini. Bez zašto i zato. Bez ikoga uz sebe. A sve što joj je trebalo je pomoć.
Pružam ti ruku. Da ti pomognem. Da te upoznam. Pomozi ti meni da pomognem ja tebi. Ne okreći leđa. Ne beži. Ne razumem, ali želim da probam. Ne bojim se. Dozvoli mi. Ne odustaj. Uz tebe sam.
Depresija je bolest. Podmukla i uporna. Dolazi u raznim oblicima i raznim intenzitetima. Ne pušta te dok te ne uništi. Skriva se dok te ne pojede. Neću da joj dozvolim da pobedi. Ja sam je pobedila. Mada i dalje smatram da je to jedan rat, sa neprekidnim borbama. I ja pobeđujem i dalje. Nažalost, K. je najtežu borbu izgubila. Nju su pobedili depresija i njena drugarica smrt.
- Ne lupaj, molim te! To je samo prolazno, hajde nemoj da si tako morbidan. Kada bi svako ko leži u bolnici tako mislio mrtvačnice bi bile prepune. Moraš pozitivno da razmišljaš. Uostalom, znaš šta je doktor rekao - nije to ništa strašno.
- Ne. Ne razumeš. Ja osećam i znam da ću uskoro umreti.
- Ne vredi raspravljati se sa tobom. Ništa ne valjaš. Rećiću sestri da te ponovo uspava.
- Nemoj. Ćutaću. Ti idi ako hoćeš. Dobro mi je kad sam sam.
- Kako hoćeš. Doćiću sutra. Doneću ti nešto za čitanje.
- Nemoj. Mislim, dođi. Ali ne donosi ništa. Samo dođi.
- Ok. Tvoja volja. Hajde, spavaj sad. Čuvaj snagu. Ćaos.
- Zbogom...
- Ma hoćeš li prestati sa...!? Nema veze. Nemoguć si.
* * *
Ostasmo opet sami, Ti i ja, Gospode. Prestao sam da se ljutim na Tebe. Pa dobro, umreću mlad. Šta ja tu mogu. Ali i to će proći... Ako može voleo bih da Nina ne pati previše. Pošalji joj nekog kad mene već uzimaš. Mada, ne znam imam li prava išta da Te molim. Svašta sam Ti rekao proteklih dana i na sve to do pre par meseci sam još i negirao Tvoje postojanje. Mada mislim da sam Te u srcu osećao. Sada Ti se zahvaljujem što si mi bar ostavio vremena da se oprostim.
Na neki način sam srećan što ću napustiti ovo beživotno telo. Umoran sam. Otrovi umesto krvi teku mojim venama. Ne osećam više ni bol. Otupeo sam. Biće lepa ova moja smrt.
* * *
Sa osmehom na licu se uspavao. Nije osetio ništa. Srce je polako prestajalo da pumpa krv. Bio je tako miran. Nina je ujutru legla kraj njega slušajući njegove tihe udisaje i sve sporije izdisaje i bolno plakala. Negde oko podneva je sasvim prestao da diše. Monitor je pokazao ravnu liniju. Umro je sa nepunih 27 godina. Imao je čitav svet pod nogama. Oslobodio se lanaca i otišao na bolje mesto, svakako.
Mogao je dosta toga. Nije mu se dalo.
Neka mu je laka zemlja.
* * *
Ova priča je delom inspirisana istinitim događajima.
Imala sam čast i privilegiju da Igora upoznam. Nažalost prijateljstvo je prekratko trajalo.
Bio je izuzetna osoba. Imao je velike snove. Posegao je da ih dohvati. Mračna ruka ga je povukla, preduboko.
Posthumno je objavljena njegova knjiga ''Ožiljci od zlata'' koja je napisana u znak sećanja na prijatelje sa kojima je ležao u bolnici. Sav prihod od prodaje ove knjige izdavačka kuća Alnari uplaćuje u humanitrane svrhe - udruženju roditelja dece obolele od malignih bolesti ''Zvončica''. Svima toplo preporučujem da ovaj roman kupe. Osim humanog čina, nadam se da će vas priča iz romana dotaći. Naterati vas da promenite neke stvari. Mene je možda malo previše dotakla.
* * *
Iz romana ''Ožiljci od zlata'', Igor Erić:
''Srce vodi tamo kuda srce želi.''
''Ljudi se razlilkuju samo po jednoj stvari... po perspektivi, Viktore! Jedno te isto vide na sasvim drugačiji način!''
''Ne budi glista! Evoluiraj!''
''Niko ne razume moj bol osim mene, niko ga nikada neće doživljavati umesto mene.''
Ovako, da se odmah na početku razumemo, ja zaista slušam razne vrste muzike, od klasičnih melodija i milozvuka duhovne muzike, preko rock-a i punk-a, pa do tamburice i naše izvorne muzike. Pevala sam u crkvenom horu dugi niz godina, u kafanu volim da svratim uvek, a i dobre rock svirke me ostave bez daha... I kao neko ko je muzički obrazovan, ko se muzikom bavio/bavi, zaista ne mogu da razumem ni ljude ni muziku koju izvodi 'baja' sa linka iznad, ili 'cica' sa linka ispod.
Da zanemarimo plagirane turske melodije, koje donekle i mogu da budu prihvatljive. Šta je ljudi s tekstom. Ili bolje da pitam: Šta je s mozgom??? Mozga bez.
Smatram da pesma može da ima nedostataka koji mogu da se nadoknade dobrim aranžmanom, ili dobrim tekstom, pevljivom muzikom... Ali MNOGE pesme nemaju ništa kvalitetno. I opet su hitovi. Ređaju se hit do hita. Pevač do pevača. Da ne kažem, moj do mojega.
Obradujem se kao malo dete kada vidim nekoga mlađe generacije da ume da prepozna kvalitetnu muziku... To je takav raritet danas da se prosto bojim za budućnost muzike.
Pre neki dan, sanjarenja je postavila jednu od najlepših klasičnih melodija, Betovenovu Mesečevu sonatu, lutajući potom youtube-om slušajući neke od mojih omiljenih klasičnih melodija naiđoh na posve začuđujuć komentar - da je takva muzika gej, stara, prevaziđena, i da će ih Justin Bieber sve oduvati. Detence koje se tek ispililo. Za malo ne padoh sa stolice. Ej, muzika stara vekovima, vanvremenska i vanserijska. Kompozitori koji su stvarali magiju. I to sve će oduvati metiljavo detence koje se čepi. Pederčić sa bogatim roditeljima. Avaj, svete, avaj planeto.
Jedan od mojih profesora, dr Jovica Trkulja, u svojim radovima i izjavama koristi dva jako interesantna termina - antiintelektualizam i ostrakizam intelektualaca. Citiram jedan od njegovih intervjua:Dakle, antiintelektualizam i ostrakizam intelektualaca je nasa sudbina. Njihove pojavne manifestacije su veoma razlicite: od enormnog devalviranja intelektualnog rada i usluga, do povremenih antiintelektualnih udara centara politicke moci po autonomnoj inteligenciji i hramovima kulture.
Dakle, ne možemo pobeći od toga. Svet više ne zna da ceni rad i kvalitet. Šund i kič na svakom koraku, u velikim količinama.
Ostaje samo da se tešim na malim oazama kvalitetne muzike. Da nastavljam da se radujem kao malo dete kada upoznam nekog ko ume da prepozna kvalitet, da ceni umetnost i poštuje prošlost.
Ne volim iste ljude. Možda zato što sam ja toliko različita. Ili bar želim da verujem da jesam. A možda i zato što su isti ljudi dosadni. Na svim slikama isti. U svim prilikama isto govore. Isto se smeju. Istu jedu. Isto hodaju. Na isti način vole. I isto mrze. Isti. Obični. Dosadni.
Znate one ljude, uzmete im album sa slikama i jedino što se menja na fotografijama je pozadina. A lica ista. Isti izveštačen osmeh, pa da nema te različite pozadine pomislili bi da je jedna te ista slika iskopirana hiljadu puta.
Ili, pitate ih da li nešto vole ili ne vole, a oni vam uvek diplomatski odgovore - Može bit' a i ne mora da znači. Bez stava. Valjda iz straha da neće biti isti.
U poslednje vreme ih viđam svuda. Na ulici, televiziji, po novinama. Emisije, pesme, filmovi. Isti ljudi gde i koliko hoćeš.
A u suštini, nije toliko teško biti drugačiji. Biti svoj. Bog nas je već stvorio različitima. A mi to uporno pokušavamo da promenimo.
Oblačimo se uniformno. Govorimo monotno. Izgledamo depresivno. Ali, bitno je da smo isti.
Ja odbijam da budem deo istih. Ne smejem nikad isto. Ne tugujem nikad slično. Ne volim uvek baš jednako.
Možda sam i previše neozbiljna za svoje godine, ali to sam ja. Različita.
Malopre mi je kuma u šali rekla - ja i da ti kupim neku ozbiljniju krpicu ili stvar ti ćeš to uneozbiljiti sobom. Ne, ja ću to samo učiniti drugačijim.
Ja sam drugačija i različita. Ne znam tačnu definiciju sebe, upoznajem se, otkrivam se. Ali jedno sigurno znam. JA NISAM ISTA.
