...: Neverland :...

Он:

Не, није то љубав.

То што једва чекам да те видим. Што ми недостаје твоја коса на јастуку да се гушим њоме док спавам. Што замишљам твоје очи како ме јутром гледају.

Не, не може бити љубав то што ми неке песме терају сузе на очи од кад те немам. Ма шта ми је.

А што би била љубав то што сваки пут помислим "ово смо она и ја радили увек заједно" док гледам серије.

Како може бити љубав то што ми је и даље тешко кад размишљам о теби. Што свако јутро пожелим да се само појавим код тебе и завучем ти се у кревет.

Ма не волим те. Не осећам ја ништа.

Она:

Мислим да те не волим више. Не, стани. Сигурна сам у то. Не волим те.

Не размишљам више о теби. Само те се сетим сваким уздахом.

Не чувам твоје ствари. Само ено их у кеси тамо доле на дну ормара.

Престала сам да осећам било шта према теби. Ноћас сам те само сањала. И јуче. И прекјуче.

Не слушам више оне песме. Али ето пусте се саме и чујем их. Али ништа не осетим. Само ми крене суза.

Мислим да то није ништа. Зар не? Само пожелим да свака порука буде од тебе, и да наредни пут кад подигнем слушалицу чујем твој глас. Али ја то онако.

Кренула сам даље. 

:) :) :)

I kada je poslednja nada,
bila pred izdahom,
vratila si mi osmeh na lice,
u tom trenutku instantom.

Ne znam te dugo,
a kamoli uzivo,
bila si tu za mene,
i kada je pravo bilo krivo.

Zaljubio sam se u gresku,
ove fikcije neta,
tako se lepo osecam kraj tebe,
kao majka kraj svog deteta >:D

Pravim se da ne vidim,
koliko bole me tudji dodiri,
uspeo sam to da prevazidjem,
i s' poda svoj razum pokupim.

Na neki nacin,
nije mi bilo svejedno,
mogao sam se bilo kome obratiti,
ali imam dozu poverenja u tebi.

Nije li to malo tuzno,
sto i pored zivih bica mojih,
sto zive uz i kraj mene,
da nadjem utehu u tebi,
ne znajuci te, i spasivsi me,
da mi srce ne svene.

Da li ti postojis tu,
kao andjeo cuvar za ostavljene,
ili si obicno zivo bice,
povlasceno iznad ove kolotecine?

Mozda se pitas, zasto
sve tebi pricam?
Pa kome se sin obratiti ako ne,
svojoj majcici :))))

"Nema niceg vise sad u meni,
svuda oko mene pogledi tvoji,
tuga i bol sve u mendi drobe,
prazan sam kao zidovi moje sobe"

Taj stih mi je bio kao sida,
neizleciv nijednim lekom,
pracen je paznjom,
tom potrebom prekom.

Reci umeju da lece,
iako su samo nabacan na ekran hladni,
i svi ti nezasiti osecaji,
kraj kojih bismo vecno ostali gladni.

Hvala sto postojis,
sto si mom zivotu unela mnoge boje,
ne daj se sitnim stvarima,
jer ti mozes od svih jace,
od svih mnogo bolje...!

Mozda ce neko naci greske u pesmi. Mozda se nekome nece svideti. Meni je savrsena. Savrsena jer je posvecena meni, od jako drage mi osobe. Jednog malog decaka, koji mi je postao jako, jako drag, cak i moj internet sin :) he,he...

Došao sam do saznanja da povremeno moram da podsjetim sebe, da se svrha života ne sastoji u tome da se završe svi poslovi, već u tome da treba uživati u svakom koraku duž životnog puta. Zapamtite, kada vas jednom ne bude bilo, biće i dalje nezavršenih poslova. I znate šta? Neko drugi će ih obaviti umjesto vas. I zato ne gubite vaše dragocjene trenutke žaleći zbog toga.

Ironično zvuči, ali kada obuzdate svoju slavoljubivost, pažna koja vam je bila potrebna od drugih biva zamijenjena tihim unutrašnjim samopouzdanjem. A izvor tog novog psihičkog stanja krije se upravo u dopuštenju da i drugi budu uspješni i slavni.

Najveća želja ljudskog srca je da ga saslušaju i čuju. I oni koji nauče da slušaju najviše su voljeni i cijenjeni. Oni koji imaju naviku da ispravljaju druge, često su vrijeđani i izbjegavani.

Kada želite da promijenite nekoga to ne govori ništa o toj osobi – ali definiše vas kao nekoga kome je potrebno da bude kritičan.

Ako se probudite ujutru sa osjećajem zahvalnosti, veoma je teško, ustvari je nemoguće da osjećate bilo šta osim mira.

Nešto predivno počinje da se dešava sa jednostavnim shvatanjem da se životom, kao i automobilom, upravlja iz unutrašnjosti prema spolja a ne obrnuto. Ako se snažnije fokusirate na postizanje veće pomirenosti sa tim gdje ste, nego na zamisao gdje biste radije htjeli biti, počinjete da pronalazite mir istog trenutka – u sadašnjosti. Zatim, kako se krećete, upoznajete nove stvari i nove ljude, nosite taj osjećaj unutrašnjeg mira sa sobom. Apsolutno je tačno da «gdje god krenuli – tu ste i vi.»

Jedan od osnovnih razloga zašto se mnogi usredsređuju na mane ili probleme drugih jeste pokušaj da izbjegnu samoanalizu.

Ljudi sa kojima komunicirate biće opušteniji kada osjete da ih pažljivo slušate. Takođe ćete primjetiti koliko ćete opušteniji i vi biti kada prestanete da prekidate druge. Usporiće se vaš rad srca i puls, i počećete mnogo više da uživate u razgovorima nego da jurite kroz njih. Ovo je jednostavan način da postanete opušteniji i ispunjeniji ljubavlju.

Biti u pravu, braniti svoje stavove, zahtijeva ogromnu količinu mentalne energije i često nas otuđuje od ljudi. Ne treba da žrtvujete svoje najdublje filozofske istine ili najiskrenija osjećanja, ali od danas, dopustite da i drugi budu u pravu!

Da bismo pobijedili strah, najbolja strategija je da naučimo da vratimo našu pažnju na sadašnjost. Vježbajte da držite vašu pažnju u sadašnjem trenutku (ovdje i sada). Trud će vam se višestruko isplatiti.



Citati iz knjige “Ne gubite živce zbog malih stvari.” - Dr. Ričard Karlson

...Мислим да сам га волела. Не знам. Сад не знам. Тад сам била сигурна да јесам. Мислим да ипак јесам. А можда га и даље волим. Не знам.

Можда сам га заволела зато што је био ту кад ми је требало. Био је ту кад Он није. Био је ту кад ме је Он гурао од себе. Био је ту кад сам Њега изгубила. Изгледа да сам исувише себична.

Други ми много недостаје. Можда чак и више него што би требало. Недостају ми бескрајно дуги разговори. Размењивање и препуцавање песмама до дубоко у ноћ. Играње до ране зоре.

А немам снаге да Њега оставим. Ипак ја и Њега волим. Другог не више. Ваљда.

Често се сетим многих његових речи. Омиљених песама и стихова. Песника и писаца. Осећаја топлине.

Други ми је био пријатељ. Онај прави. Смео је све да ми каже. И ја њему. Други је знао неке тајне које нико на овоме свету не зна. Другог није мрзело да ме слуша. Никад.

Признајем. Бојала сам се да ризикујем. Имала сам нешто сигурно. Превише сам себична.

И не знам зашто више размишљам о њему. Рекао је да не жели више да ме чује, види... Сада смо само познаници, у случају да се сретнемо случајно. Некада.

Изгубила сам га. На сваки начин. Прошао је. Завршио се. И знам да никад више неки други Други неће наићи. И нема везе. Не желим.

Болело је кад је рекао да не жели више да има контакта са мном. Али и боље је тако. Увек сам му говорила да мора да мисли на себе. И надам се да ће ускоро бити срећан. Јако срећан. Заслужује само најбоље. Желим му све најлепше. ...